Hotel Lavina Jahorina

 

Život u Sjevernoj Koreji

Život u Sjevernoj Koreji

Da li stanovnici Severne Koreje obožavaju velikog lidera, maršala Kim Džong Una? Da, kao što su stanovnici Jugoslavije nekada obožavali maršala Tita. Ima li u Severnoj Koreji i onih koji ne obožavaju velikog lidera Kim Džong Una? Sigurno da ima, samo to ne smeju javno i da pokažu, kao što to nisu smeli, u najvećem broju, da pokažu i oponenti maršala Tita. Je li onda idolatrija u Severnoj Koreji stvar kolektivne hipnoze ili stanovnici te zemlje u generalisimusu Kim Il Sungu vide oslobodioca Severne Koreje od japanske okupacije, a u njegovim naslednicima, Kim Džong Ilu i Kim Džong Unu, čuvare nezavisnosti države?

 

Naravno da Severna Koreja nije ideal demokratije, da policija i tajne službe sve prate, ali, da budemo pošteni, isto se to događa i u Kini i u nekim drugim zemljama.

 

Da li nam to smeta kada je Kina u pitanju? Nisam još čuo da nekome u Srbiji to smeta, jer je demokratija u Aziji vrlo fleksibilan pojam. Ima li u Severnoj Koreji političkih zatvorenika? Verovatno ima, doduše nisam imao tu čast da ih i upoznam. Ima li u Saudijskoj Arabiji političkih zatvorenika? Ima, ali Saudijska Arabija ima naftu, a Severna Koreja nema. Ima samo atomsku bombu.

 

Severna Koreja danas to je Sovjetski Savez šezdesetih godina prošlog veka, to je Jugoslavija pedesetih godina prošlog veka. S tom razlikom što mi u Jugoslaviji nismo tada imali metro čiji vozovi u Pjongjangu šibaju 100 km na čas, nismo samostalno proizvodili kompjutere, električne lokomotive, automobile, tenkove, podmornice, interkontinentalne rakete. Nismo imali atomsku bombu i satelite u svemiru kao što to ima Severna Koreja. Imali smo Goli otok i strah od Partije. Doduše, mi onda i Severna Koreja danas nismo imali kriminal i drogu, nismo imali velika ubistva koja pune naslovne strane...

 

Mi onda nismo imali kafiće i privatne restorane, Severna Koreja ih danas ima. Mi onda nismo bili baš previše siti, istina nije bilo baš gladi, ali banane su pedesetih godina prošlog veka bile retka stvar u trgovinama u Jugoslaviji. Danas u Severnoj Koreji možete da kupite u marketu i banane i kivi. Napunio sam kolica najboljom hranom u vrednosti oko 50 evra. Nekoliko vrsta najbolje ribe iz Japanskog mora, rakovi, pivo, razne egzotične salate, kolači... U Srbiji bih za to platio najmanje 250 evra.

Najveća je laž kako u Severnoj Koreji vlada glad. Video sam decu kako se igraju u parkovima, bio sam u kampu za odmor dece u Vonsanu. Taj kamp ima sopstveni fudbalski stadion, igraonice, kompjutersku salu, bazen i sportsku dvoranu. Nekoliko stotina dece igralo se i bilo u učionicama tog dana. Nisu ih valjda sve doveli tamo da bi mene prevarili?

 

Bio sam u dečijoj bolnici u Pjongjangu. Supermoderna ustanova, medicinska oprema „simens”, deca s majkama u sobama, po četiri kreveta u sobi s toaletom i plazma televizorom. Nisu valjda to organizovali samo zbog mene? Bio sam u specijalnoj očnoj klinici u Pjongjangu. Stotine ljudi u tišini čekaju na pregled. Vrhunska oprema klinike je iz Japana. Nisu mi to opet „smestili”. Bio sam u fabrici elektro-opreme, najčistiji bakar se koristi za elektro-kablove. A bakra u Severnoj Koreji ima u ogromnim količinama, baš kao i drugih strateških ruda. Fabrika ima predivan fudbalski stadion s tribinama u okviru fabričkog kruga. Zakoračio sam na travu da vidim je li prava ili je to nacrtani karton.

 

Ima li restrikcije struje u Severnoj Koreji? Ima, kao što je bilo restrikcije struje i u SFRJ, pa onda i onih restrikcija oko korišćenja automobila „par-nepar”. Samo smo to zaboravili. Noću su delovi Pjongjanga u mraku, ali glavne zgrade, glavne saobraćajnice svetle. Svetle i lampice na pojasevima saobraćajnih policajaca, izgleda kao da svetle dugmići, što bi rekao američki predsednik Donald Tramp. Deo Pjongjanga, s oblakoderima od po 80 spratova, izgleda i danju i noću kao Dubai, dva oblakodera su stanovi za univerzitetske profesore. Nauka se ovde ceni, a nauka je donela i atomsku bombu. A atomska bomba je garant da vam niko ne može otkinuti ni jedan odsto vaše teritorije.

 

U Severnoj Koreji postoji internet, ljudi masovno koriste mobilne telefone, devojke su moderno obučene i visokog su morala, nema sponzoruša, nema ni prostitucije. U restoranima vas devojke dočekuju u tradicionalnim haljinama koje liče na japanski kimono, ali se to ovde zove čogori. Moral se smatra vrlinom, koja se prenosi s generacije na generaciju i nije podložan protoku vremena. Vera se zove chondokjo i predstavlja kombinaciju reči „nebo” i „moral”.

 

U Pjongjangu gradski saobraćaj čine zglobni autobusi, tramvaji, trolejbusi i metro. Građani i po najvećoj zimi disciplinovano stoje u redu za ulazak u autobus, trolejbus, ili tramvaj. Nema guranja preko reda. Metro postoji od 1967. godine i dnevno preveze oko 500.000 ljudi. Pjongjang ima kulturni centar dva puta veći od našeg „Sava centra”, nacionalni teatar je predivna građevina, TV toranj je poput našeg na Avali. Ulice glavnog grada Severne Koreje su besprekorno čiste, nema ni najmanjeg papirića ni plastike. Monumentalni spomenik Radničkoj partiji Severne Koreje u centru Pjongjanga ima srp, čekić i olovku. Seljaci, radnici i poštena inteligencija, što bi rekao drug Tito.

 

Severna Koreja ima nešto što imamo i mi u Srbiji – ima botove. To su uglavnom mlađi ljudi koji na paradama podižu raznobojne kartone i plastično cveće, simbolizujući tako poruke u masi. Kada sam se posle parade pomešao s ljudima na ulici video sam mnoge kako im iz ruksaka vire drške tih kartona i plastičnog cveća. Botovi na korejski način.

 

Severna Koreja je ozbiljna država, njena vojna predstavništva ambasada u Moskvi i u Pekingu na nivou je generala i s nekoliko pukovnika.

 

Sve u svemu, sedam dana u Severnoj Koreji brzo mi je prošlo. Bilo je naporno, gde god da sam bio morao sam da opišem svoje utiske u knjizi gostiju. I sve je to, od prvog dana dolaska vojnog komentatora „Politike”, ovde snimala televizija. Možda je nekima i čudno što je „Politika” jedina dobila akreditaciju za vojnu paradu, a to je istina. Postoje u Pjongjangu dopisnici UPI-ja i AP-a, a u Pekingu i druge agencije i novinari koji prate Severnu Koreju. Ali ovaj put nisu dobili akreditacije. Parada je bila proslava 70 godina od osnivanja oružanih snaga Severne Koreje, generali su odlučivali koga će zvati.

 

Posle svega, da li bih ja mogao da živim u Severnoj Koreji. Ne bih, jer sve je ovde tako mirno, uređeno, nema gužve, nema agresivnosti, sve se zna šta ko treba da radi, ko odlučuje, a ko izvršava. Socijalizam je dosadan...

 

Izvor: politika.rs